Mangalia, Tomaž Šalamun

Mangalia


Ja sam brat lakeju.
Jata ribe svete višnje.
Ja sam unutrašnji mračni krov,
voz koji razgovara s gorivom.
Skiti su me polili vinom.
Oni su mi zavrnuli rukav.
Drvo nije martovsko.
Gabriela premeće isprave.
Kraj je u duplji.
Med je u duplji.
Kilimandžaro putuje iz žice oko
bradonje kad sam konjiću svlačio
zube. Prozorsko okno je vreme i cvet, moj deo je
uglavljen. Osećam tvoju rosu, glavu,
prstima ti pospem kosicu.
Vrat ti polomim u raku koga jedem.
Ovidije se slaže, u togi.
Moj deo je smesa od rupica za dugme.
More ne ostaje na jeziku.
Još jednu kafu, još jednu kafu, još jednu kafu.
Ližem kožice među prstima patki.
Ispod poklopca je alabaster.
Pečati me udaraju kao tombole.
Kao sito iznad vulkana.
Padni na lice.
Padni na lice.
Žito je svila.
Pravim okrugle kozolce nazad, u planinu dovodim kiseonik.
Jedi adidaske.
Jedi eukaliptusovu kosu.
Venera je trorogi šešir, cement i eter.
Optereti ruku.
Sipi sređujem udove.
Dobila je ruku invalida.
Prva i treća bukva izgori.
I bršljan ih obavije kao bluz.


Tomaž Šalamun

prevod Milan Đorđević